О Удружењу

Од ватре до катакомби

Непобитно је доказано да спаљивање умрлих задире у далеку прошлост, односно почиње са проналаском ватре.

У претхришћанском добу, у Риму су мртве спаљивали. Познато је да су спаљени: Цезар, Август, Нерон, Помпеј, Тиберије, Тацит, Плиније и други. И у нашој земљи нађене су урне у римским гробовима. Ово сведочи не само о спаљивању мртвих, већ и о начину чувања њиховог пепела у посебним судовима. Стари Словени, као и Јужни Словени, спаљивали су своје мртве, а пепео закопавали у земљу. Припадници првих хришћанских заједница примили су обичај закопавања мртвих и смештали су их у подземне ходнике – катакомбе. У отпору према старој многобожачкој вери и старим обичајима, хришћани су спаљивање прогласили незнабожачким обичајем. Тада је сахрана у земљу за сваког хришћанина била једини могућ начин сахране.

Гробља и здравствена криза

Сахране у земљу су током векова створиле опасне хигијенске и урбанистичке проблеме. Стање се нарочито погоршало када је забрањена сахрана ван црквених гробаља. С обзиром да су она била просторно ограничена, временом је дошло до тога да се умрли, не чекајући из хигијенских разлога неопходан проток времена, сахрањују један преко другог. Настојања напредних кругова да се из здравствених и осталих разлога уреде јавна гробља, остала су дуго неостварена због конзервативних схватања. Тако је Париз прво јавно гробље добио 1801. године, Лондон 1852. године, а Београд 1850. године на Бањици.

Неподношљиво стање ширења болести и зараза допринело је оживљавању идеје о спаљивању умрлих. Први носиоци и заговарачи те идеје били су лекари и научници.

Ренодо и рођење идеје

Зачетник идеје о спаљивању умрлих у модерно доба је др Теофраст Ренодо, француски лекар, историчар и енциклопедиста, који је 1642. године у једном од својих предавања одржаних у Паризу рекао:

Човек коме припада бесмртност заслужује више пламен – симбол вечности, него земљу. Дајем предност пламену, он је знамење бесмртности.

Фиренца, 1869: званични почетак покрета

Званично, крематистички покрет у свету зачет је 1869. године у Фиренци на Међународном конгресу медицине, када су проф. Фернандо Колети и др Паоло Кастиљони предложили, а учесници конгреса једногласно усвојили резолуцију:

Конгрес изражава жељу да се свим могућим средствима прибаве законске могућности – да се у интересу хигијене – садашњи систем сахрањивања у земљу замени спаљивањем умрлих.

Ова резолуција је званични почетак нове ере у борби за савремено сахрањивање умрлих. Такође се може сматрати зачетком еколошког покрета у свету, јер показује сазревање свести о потреби очувања животне средине.

Србија на прелазу векова

Са добијањем независности 1878. године у Србији је започео убрзани привредни и друштвени преображај. Србија је настојала да се развија у складу са развојем европских држава. У то време, у оквиру српског грађанског друштва, настајао је нови млади грађански слој који је одрастао у слободној земљи и који се образовао на западу. Покретачке снаге ове генерације Срба биле су подизање културног нивоа српског народа, одбацивање застарелих наслеђених навика и прилагођавање научном и цивилизацијском напретку у свету. Међутим, и поред тога што су се напуштали традиционални културни обрасци, модернизација српске културе почетком 20. века имала је изразито национално обележје. Општа европска мерила у друштвеним односима, грађанској култури, науци, књижевностi и уметности давали су новом времену црте космополитизма и одлике универзалности модног стила, али нигде се нису ни пригушивале ни брисале позитивне националне особености.

Оснивање Друштва „Огањ“

Иницијативни одбор је 20. децембра 1904. године одржао оснивачку скупштину Друштва „Огањ“.

Иако је крематистички покрет у то време грађанским и црквеним властима изгледао као разбибрига беспослих људи, он је напредовао и стицао све више присталица, а Друштво „Огањ“ све више чланова. Целокупна пропагандна делатност обављала се путем предавања која су широм Србије држали др Кујунџић и други чланови Управе са гостима из иностранства, а нарочито је оживела покретањем листа „Огањ“, који је почео да излази 30. јула 1934. године, на дан Свете Марије Огњене, славе Друштва установљене 1930. године. Крајем 1936. године Друштво је имало пододборе у Земуну, Панчеву, Вршцу, Новом Саду, Зрењанину и Суботици, и многобројне чланове донаторе из Ниша, Лесковца, Пожаревца и Сомбора.

Оснивачи Друштва „Огањ“ су од самог почетка сарађивали са сличним друштвима у Европи, што су им олакшала лична познанства стечена још током студија ван земље. Захваљујући контактима са друштвима крематиста из Беча и Прага, а после Првог светског рата и из Чехословачке, Француске, Енглеске, Холандије, Шведске и Луксембурга, у Београд је стизала стручна литература, књиге и брошуре преведене на српски језик, као и филмови и фотографије. Тај материјал је говорио о предностима кремације над класичном сахраном у смислу очувања здравља становништва и очувања земљишта за потребе пољопривреде и изградње стамбених и других објеката, и коришћен је на предавањима која су одржавана у земљи и иностранству. Захваљујући овој сарадњи, др Војислав Кујунџић добио је високо признање и 1934. године изабран је за почасног члана Немачког савеза крематистичких друштава.

Полемика с Црквом

Пропагандна делатност Друштва изазвала је реакцију црквених кругова у земљи, те се, између представника Православне и Католичке цркве с једне и присталица крематистичког покрета с друге стране, развила полемика у листу „Политика“. Полемику је окончао бискуп хрватске старокатоличке цркве Стјепан Загорец својим чланком, у коме је навео речи колеге, старокатоличког бискупа Шинделера:

Божанска искра која у нама клија, која је дух од духа и живот живота Божјег, наша неумрла душа, нити може бити спаљена нити покопана. Душа се уздиже, кад остави земаљско тело, над гроб и над пламен у више сфере и враћа се Богу, вечном праизвору свега живота. Шта се са телом догађа са становишта вере је сасвим свеједно, оно мора да постане по неодољивом природном закону прах и пепео, да ли након дугогодишњег процеса распадања у земљи и гробу, или након мало сати у огњеном гробу снагом ватре која чисти и осветљује – шака пепела овде као и онде.

Најзад, 1963. године Римокатоличка црква је и званично одобрила кремацију као начин сахрањивања својих верника. Православна црква, и поред многобројних контаката и договора др Војислава Кујунџића и других чланова управе Друштва „Огањ“ са патријархом Димитријем, патријархом Варнавом и патријархом Гаврилом Дожићем, и мада је међу њеним великодостојницима било оних који су имали разумевања за хумане и здравствене аспекте ове идеје, званично није прихватала кремацију.

Ратне године и обнова

За време и после Другог светског рата, и након смрти др Кујунџића 1946. године, рад Друштва „Огањ“ је на неко време замро, а обновљен је 1954. године на иницијативу Гргур Митровића, пуковника у пензији, који је на првој скупштини изабран за председника Друштва. Нова управа и чланови су наставили са пропагандом и инсистирањем код градских и државних органа да се у Београду изгради крематоријум и да се на Новом гробљу обезбеди простор за врт сећања и изградњу колумбаријума и розаријума за полагање урни.

Најзад, 1964. године, дугогодишње залагање оснивача „Огња“ и њихових наследника уродило је плодом и изграђен је први крематоријум у Југославији, и то на Новом гробљу у Београду. Пројектовали су га арх. Спасоје Јовановић и Љубомир Профиловић.

Друштво „Огањ“ обновило је раније везе и основало одборе широм земље чији су чланови кремирани у Београду.

Нови крематоријум на Лешћу

Солидарни фонд и Удружење данас

Чланови и органи управе Удружења „Огањ“ данас сматрају да је и ово питање времена, и да ће великодостојници Православне цркве, као што су прихватили и одобрили донацију органа као хуман и користан чин, тако прихватити и кремацију као опредељење људи који се управо из хришћанске љубави према ближњима и будућности наше деце опредељују за овакав начин сахране. При Друштву је, децембра 1987. године, основан Солидарни фонд, кроз који чланови за живота обезбеђују комплетне трошкове и организацију сахране.

Интересовање за члањење у Фонд било је огромно. До краја 1990. године учлањено је преко 6 хиљада чланова, а до данас преко 14 хиљада.

У периоду од 1991. године до данас, Друштво и Фонд су, као и цела земља, прошли кроз тежак период ратова, санкција и опште економске кризе. Најтеже је било у периоду хиперинфлације. Заједничким напорима Председништва и Стручне службе, Друштво „Огањ“ – које је 1995. године званично променило име у Удружење крематиста „Огањ“ и Фонд су сачувани и све време постојања уредно испуњавају своје обавезе према члановима.