O udruženju
Osnivanje, delatnost i ciljevi Udruženja
Društvo krematista „Oganj“ osnovao je dr. Vojislav Kujundžić 1904.god. Od osnivanja, DELATNOST Udruženja „Oganj“ je propaganda kremacije, a CILJ je: očuvanje zdrave životne sredine za generacije koje dolaze, sprečavanje beskonačnog širenja grobalja na uštrb obradivog i građevinskog zemljišta neophodnog potomstvu.
Istorijat krematističkog pokreta u svetu i kod nas
Nepobitno je dokazano da spaljivanje umrlih zadire u daleku prošlost, odnosno počinje sa pronalaskom VATRE. U Predhrišćanskom dobu, u Rimu su mrtve spaljivali. Poznato je da su spaljeni: Cezar, August, Neron, Pompej, Tiberije, Tacit, Plinije i drugi. I u našoj zemlji nađene su urne u rimskim grobovima. Ovo svedoči, ne samo o spaljivanju mrtvih, već i o načinu čuvanja njihovog pepela u posebnim sudovima. Stari Sloveni, kao i Južni Sloveni, spaljivali su svoje mrtve, a pepeo zakopavali u zemlju. Pripadnici prvih hrišćanskih zajednica primili su običaj zakopavanja mrtvih i smeštali su ih u podzemne hodnike – katakombe. U otporu prema staroj mnogobožačkoj veri i starim običajima, hrišćani su spaljivanje proglasili neznabožačkim običajem.Tada je sahrana u zemlju za svakog hrišćanina bio jedini moguć način sahrane.
Sahrane u zemlju su tokom vekova stvorile opasne higijenske i urbanističke probleme. Stanje se naročito pogoršalo kada je zabranjena sahrana van crkvenih grobalja. S obzirom da su ona bila prostorno ograničena, vremenom je došlo do toga da se umrli, ne čekajući iz higijenskih razloga neophodan protok vremena, sahranjuju jedan preko drugog.
Nastojanja naprednih krugova da se iz zdravstvenih i ostalih razloga urede JAVNA GROBLJA, ostala su dugo neostvarena zbog konzervativnih shvatanja. Tako je Pariz prvo javno groblje dobio 1801.god., London 1852.god., a Beograd 1850. god. na Banjici.
Nepodnošljivo stanje širenja bolesti i zaraza doprinelo je oživljavanju ideje o spaljivanju umrlih. Prvi nosioci i zagovornici te ideje bili su lekari i naučnici.
Začetnik ideje o spaljivanju umrlih u moderno doba, je dr. TEOFRASTO RENODO, francuski lekar, istoričar i enciklopedista, koji je 1642.god. u jednom od svojih predavanja održanih u Parizu rekao:
„Čovek kome pripada besmrtnost zaslužuje više plamen – simbol večnosti, nego zemlju. Dajem prednost plamenu, on je znamenje besmrtnosti“.
Zvanično, krematistički pokret u svetu začet je 1869.god. u Firenci na Međunarodnom kongresu medicine, kada su prof. FERNANDO KOLETI i dr. PAOLO KASTILJONI predložili, a učesnici kongresa jednoglasno usvojili REZOLUCIJU:
„Kongres izražava želju da se svim mogućim sredstvima pribave zakonske mogućnosti – da se u interesu higijene – sadašnji sistem sahranjivanja u zemlju zameni spaljivanjem umrlih“.
Ova REZOLUCIJA je zvanični početak nove ere u borbi za savremeno sahranjivanje umrlih. Takođe se može smatrati začetkom ekološkog pokreta u svetu, jer pokazuje sazrevanje svesti o potrebi OČUVANJA ŽIVOTNE SREDINE.
Sa dobijanjem nezavisnosti 1878.god. u Srbiji je započeo ubrzani privredni i društveni preobražaj. Srbija je nastojala da se razvija u skladu sa razvojem evropskih država. U to vreme u okviru srpskog građanskog društva nastajao je novi mladi građanski sloj koji je odrastao u slobodnoj zemlji i koji se obrazovao na zapadu. Pokretačke snage ove generacije Srba bile su podizanje kulturnog nivoa srpskog naroda, odbacivanje zastarelih nasleđenih navika i prilagođavanje naučnom i civilizacijskom napretku u svetu.
Međutim i pored toga što su se napuštali tradicionalni kulturni obrasci, modernizacija srpske kulture početkom 20.veka imala je izrazito nacionalno obeležje. Opšta evropska merila u društvenim odnosima, građanskoj kulturi, nauci, književnosti i umetnosti, davali su novom vremenu crte kosmopolitizma i odlike univerzalnosti modnjenog stila, ali nigde se nisu ni prigušivale ni brisale pozitivne nacionalne osobenosti.
Inicijativni odbor je, 20. decembra 1904.god., održao OSNIVAČKU SKUPŠTINU DRUŠTVA „OGANJ“.
Iako je krematistički pokret, u to vreme, građanskim i crkvenim vlastima izgledao kao razbibriga besposlenih ljudi, on je napredovao i sticao sve više pristalica, a društvo „Oganj“ sve više članova. Celokupna propagandna delatnost obavljala se putem predavanja koja su širom Srbije držali dr. Kujundžić i drugi članovi Uprave sa gostima iz inostranstva, a naročito je oživela pokretanjem lista „Oganj“ koji je počeo da izlazi 30.jula 1934.god. na dan Svete Marije Ognjene, slave Društva ustanovljene 1930.god. Krajem 1936.god. Društvo je imalo pododbore u Zemunu, Pančevu, Vršcu, Novom Sadu, Zrenjaninu i Subotici i mnogobrojne članove donatore iz Niša, Leskovca, Požarevca i Sombora.
Osnivači društva „Oganj“ su od samog početka sarađivali sa sličnim društvima u Evropi, što su im olakšala lična poznanstva stečena još tokom studija van zemlje. Zahvaljujući kontaktima sa društvima krematista iz Beča i Praga, a posle Prvog svetskog rata i iz Čehoslovačke, Francuske, Engleske, Holandije, Švedske i Luksemburga, u Beograd je stizala stručna literatura, knjige i brošure prevedene na srpski jezik, kao i filmovi i fotografije. Taj materijal je govorio o prednostima kremacije nad klasičnom sahranom u smislu očuvanja zdravlja stanovništva i očuvanja zemljišta za potrebe poljoprivrede i izgradnje stambenih i drugih objekata i korišćen je na predavanjima koja su održavana u zemlji i inostranstvu. Zahvaljujući ovoj saradnji, dr. Vojislav Kujundžić dobio je visoko piznanje i 1934.god. izabran je za počasnog člana nemačkog saveza krematističkih društava.
Propagandna delatnost Društva izazvala je reakciju crkvenih krugova u zemlji, te se između predstavnika Pravoslavne i Katoličke crkve s jedne i pristalica krematističkog pokreta s druge strane, razvila polemika u listu „Politika“.
Polemiku je okončao biskup hrvatske starokatoličke crkve Stjepan Zagorec svojim člankom u kome je naveo reči kolege, starokatoličkog biskupa Šindelara:
„Božanska iskra koja u nama klija, koja je duh od duha i život života Božjeg, naša neumrla duša, niti može biti spaljena niti pokopana. Duša se uzdiže, kad ostavi zemaljsko telo, nad grob i nad plamen u više sfere i vraća se Bogu, večnom praizvoru svega života. Šta se sa telom događa sa stanovišta vere je sasvim svejedno, ono mora da postane po neodoljivom prirodnom zakonu prah i pepeo, da li nakon dugogodišnjeg procesa raspadanja u zemlji i grobu, ili nakon malo sati u ognjenom grobu snagom vatre koja čisti i osvetljuje – šaka pepela ovde kao i onde“.
Najzad, 1963.god. Rimokatolička crkva je i zvanično odobrila kremaciju kao način sahranjivanja svojih vernika. Pravoslavna crkva i pored mnogobrojnih kontakata i dogovora dr Vojislava Kujundžića i drugih članova uprave društva „Oganj“ sa Patrijarhom Dimitrijem, Patrijarhom Varnavom i Patrijarhom Gavrilom Dožićem i mada je među njenim velikodostojnicima bilo onih koji su imali razumevanja za humane i zdravstvene aspekte ove ideje, zvanično nije prihvatala kremaciju.
Za vreme i posle Drugog svetskog rata i smrti dr Kujundžića 1946.god. rad društva „Oganj“ je na neko vreme zamro, a obnovljen je 1954.god. na inicijativu Grgura Mitrovića, pukovnika u penziji koji je na prvoj skupštini izabran za predsednika Društva. Nova uprava i članovi su nastavili sa propagandom i insistiranjem kod gradskih i državnih organa da se u Beogradu izgradi krematorijum i da se na Novom groblju obezbedi prostor za vrt sećanja i izgradnju kolumbarijuma i rozarijuma za polaganje urni.
Najzad, 1964.god. dugogodišnje zalaganje osnivača „Ognja“ i njihovih naslednika urodilo je plodom i izgrađen je prvi krematorijum u Jugoslaviji i to na Novom groblju u Beogradu. Projektovali su ga arh. Spasoje Jovanović i Ljubomir Profilović.
Društvo „Oganj“ obnovilo je ranije veze i osnovalo odbore širom zemlje čiji su članovi kremirani u Beogradu.
Još jedan velikan krematističkog pokreta kod nas bio je i dr. Aleksandar Kostić izabran za predsednika društva „Oganj“ na skupštini održanoj 30.maja 1971.god. On je predstavljao Društvo u Svetskoj krematističkoj organizaciji. Na Međunarodnim kongresima krematista imao je vrlo zapažene referate, a napisao je i knjigu „Pred odlukom“ o ekološkim prednostima kremacije. Na toj skupštini prvi put se javila i inicijativa za osnivanje solidarnog fonda joji bi pružao organizacionu i finansijsku pomoć porodicama preminulih članova Društva, kao i inicijativa za izgradnju novog modernog krematorijuma. Tokom narednih godina, dr Kostić je uz saradnju g. Blažića intenzivno radio na realizaciji ovih ideja. Tako je 1980.god. otvoren novi krematorijum na Lešću, a stari na Novom groblju je zatvoren. Nakon smrti dr. Aleksandra Kostića 1981.god., njegovi naslednici na čelu Društva, dr. Borivoje Lečić, dr. Vojin Kolarov, g. Veliša Popović i članovi organa uprave nastavili su njegovim stopama i u oblasti propagande kremacije i unutrašnje organizacije Društva.
Veliki doprinos radu Društva dao je u to vreme član uprave Društva g. Pavle Blažić koji je od 1970.god. bio i direktor beogradskih grobalja. On je na zahtev vernika – članova Društva „Oganj“ 1973.god. bio u poseti kod Patrijarha Germana, obnavljajući razgovore koje je Dr. Kujundžić vodio sa njegovim prethodnicima, o tome da se dozvoli vršenje verskog obreda prilikom ispraćaja za kremaciju. Patrijarh je pokazao razumevanje za vernike koji se za kremaciju opredeljuju iz humanih razloga u cilju očuvanja zdrave životne sredine za budućnost i zaustavljanja širenja grobalja na uštrb poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. Istakao je da je to istorijski trenutak jer će on na sebe preuzeti odgovornost da se pred crkvenim forumima zauzme da Crkva bude na strani kremacije.
Ipak i do današnjih dana Sveti sinod Pravoslavne crkve zvanično nije odobrio kremaciju, mada se od te 1973.god. održavaju opela tokom ispraćaja za kremaciju.
Članovi i Organi uprave Udruženja „Oganj“ danas smatraju da je i ovo pitanje vremena i da će velikodostojnici Pravoslavne crkve, kao što su prihvatili i odobrili donaciju organa kao human i koristan čin, tako prihvatiti i kremaciju kao opredeljenje ljudi koji se uparvo iz hrišćanske ljubavi prema bližnjima i budućnosti naše dece opredeljuju za ovakav način sahrane.
Pri Društvu je decembra 1987.god. osnovan solidarni Fond, kroz koji članovi za života obezbeđuju kompletne troškove i organizaciju sahrane.
Interesovanje za učlanjenje u Fond bilo je ogromno. Do kraja 1990.god. učlanjeno je preko 6 hiljada članova, a do danas preko 14 hiljada.
U periodu od 1991.god. do danas društvo i Fond su, kao i cela zemlja, prošli kroz težak period ratova, sankcija i opšte ekonomske krize. Najteže je bilo u periodu hiperinflacije. Zajedničkim naporima Predsedništva i Stručne službe, Društvo „Oganj“ – koje je 1995.god. zvanično promenilo ime u Udruženje krematista „Oganj“ i Fond su sačuvani i sve vreme postojanja uredno ispunjavaju svoje obaveze prema članovima.
POSTANITE ČLAN VEĆ DANAS!
Članstvom u Udruženju stiče se DOKAZ opredeljenosti za kremaciju kao načinu sahranjivanja, pomaže se ekološki pokret i očuvanje životne sredine i stiče se pravo na besplatnu organizaciju i mogućnost plaćanja sahrane/kremacije u dve rate.